Tao Z.

Prva upotreba reči astralno za koju znamo bila je oko početka sedamnestog veka. Po nekima je to bilo 1595,

a značenje je bilo „koji se odnosi na zvezde“, poreklom od latinskog "astralis", ali i od latinskog izraza "astrum" značenja „zvezda“, odnosno od grčkog izraza "astron" istog značenja. Oboje vodi koren od proto indo-evropskog korena *ster" značenja „zvezda“. Značenje koji označava vezu sa "natčulnim supstancama" potiče iz vremena koje je došlo 100 godina nakon toga, ali je popularizovano tek krajem 19. Veka sa pojavom moderne teozofije. Astralna projekcija kao pojam nije postojala pre toga, ali zapisi o vantelesnim iskustvima jesu. Biblija poznaje više slučajeva da je neko dignut na nebo, recimo primer toga je apostol Pavle, koji opisuje mistično iskustvo u svom Drugom pismu Korinćanima (2. Korinćanima 12:2-4), gde navodi kako je uznesen na „treće nebo“ i tamo čuo „neiskazane stvari“ koje mu nije bilo dozvoljeno da deli. Takođe, zanimljiv je i opis uzdizanja na nebo Svetog Ilije u Drugoj knjizi Kraljeva. U apokrifnim tekstovima je Enoh takođe dignut na nebo. Detaljniji opisi ovog enohovog iskustva ne nalaze se u samoj Bibliji, već u apokrifnim tekstovima Knjige Enoha, koja je kao sveta knjiga kanonizovana u etiopskoj crkvi. Kuriozitet je da je rukopis Druge knjige Enoha pronađen u Srbiji sa kojeg je preveden na nemački i engleski, ali je original uništen tokom bombardovanja Beograda 1941.

Na slici: Nikola Pusen – Podizanje Svetog Petra na nebo

Ali sva ta mistična iskustva teško da bi mogla da se tretiraju kao astralna projekcija kako je na zapadu poznajemo. Isto kao što je diskutabilno da li su to bila i preispitivanja ideja filosofa poput Platona i Plotina vezanih za odvajanje duše od tela u drevnoj Grčkoj. Isto je diskutabilno da li je govoreno o astralnoj projekciji kada je u starom Rimu, opisano u Apulejevom Zlatnom magarcu, Lucijus pretvoren u magarca sreo vešticu Pampiliju koja je imala moć da se korištenjem magične masti pretvori u pticu i da leti. Tokom celog srednjeg veka je postojalo verovanje u veštice koje mogu da lete, prvi takav slikovni prikaz za koji znam je iz katedrale u Šlesvigu sa kraja 13. veka, a naredna sto godina kasnije kao ilustracija knjige francuskog pesnika Martina LeFranka.

Na slici: stranica iz knjige Martina LeFranka

Teolozi su raspravljali da li su veštice mogle fizički da lete na svoje proslave uz pomoć svojih čarobnih masti, ili je to bila zabluda koju je stvorio đavo u njihovim umovima drogom u mastima koje su nanosile na kožu. Ali odgovor je bio da nema odgovora pošto je bilo i jedno i drugo. U to vreme

verovalo se da su ovostrani i onotrani svet veoma prepleteni, zato su obični ljudi mogli da vide veštice koje lete i da trpe napade vukodlaka, koji su takođe astralna transformacija koja se posle manifestuje u realnosti, patuljci du mogli da im kradu čarape, a vile decu. Tek sa pojavom prosvetiteljstva i razvojem tehnologije, ta biča su se povukla i više nisu bila materijalna za ljudsku percepciju. Svetovi su se razdvojili i ljudi više nisu mogli da lako opažaju astralne fenomene.

Nedavno sam pohađao jedan napredni kurs medijumstva kod jedne zapadne žene medijuma prilično cenjena u nju edž krugovima, čisto da vidim šta se tu uči. Utisak je bio da smo dobili nešto između ravnodušno mediokitetskog sa jedne strane i zanimljivog sa druge. Isto kao što je u religiji bitno da neko veruje da bi se čuda desila, ovde je jedna od prvih stvari koje je ona u obuci dala bilo da je „način razmišljanja koji uključuje čuda“ neophodan za poverenje u sebe i u svet duhova, a tek nakon toga se čuda dešavaju i interakcija sa istim tim svetom duhova. Naravno, čuda se mogu uočljivo desiti i bez toga, ali za većinu slučajeva to stvarno jeste presudlov. Stvar je u tome da su se ljudi ovojili od onostranog i da su prihvatili mehanicistički način razmišljanja koji isključuje onostrano, zato što nije dokazivo. To znači da je novo doba, koje znamo kao „Doba razuma“ koje se konačno učvrstilo nakon Napoleonovih ratova 1815, zahtevalo i novi pristup ezoteričnome. Na zapadu se, pre toga, u skladu sa doktrinom neoplatonista smatralo da je duša besmrtna zato što je je napravljena od istog materijala kao i zvezde, a identifikacija Bogova i Boginja sa astralnim telima ili zvezdama seže daleko u prošlost, u sumersku i asirsko-vavilonsku religiju. U Egiptu i Rimu, ako posle smrti ili u stanju transa odete do Bogova, to postaje ekvivalentno odlasku u Zvezde, odnosno Ad Astra.

Centralno hermetičko verovanje je da se duša ogleda u kosmosu i zato astrologija, koja je nazivana astralnom naukom, funkcioniše. Promena dolazi sa Teozofskim društvom, osnovanim 1875, u Americi, koje je popularizovalo jezik „astralnog tela“, „astralnih oblika“ i „astralne ravni“ i za njih je to bio samo niz slojeva duše i/ili univerzuma. Teozofsko društvo je osnovala nekoliko ljudi, prvenstveno Henri Stil Olkot i Helena Petrovna Blavatski, zainteresovanih za duhovnost, a kao protivtežu spiritizmu sa kojim se nisu slagali. Vilijam Kvan Džadž (1851–96), jedan od osnivača društva i lider američke sekcije, održao je predavanje o svojim ličnim iskustvima u proučavanju teozofije i o svojim nedavnim iskustvima astralnog putovanja i usađivanju svojih misli i ideje u tuđe umove tako što je naređivao svom „dvojniku“, tj astralnom telu, da ide na razna mesta i da utiče na druge osobe. Opisujući ovaj proces, naveo je direktno da su „Misli objektivne i postaju kao živa bića“. Predavanje je završio konstatacijom da je rad teozofskog društva u tome da pomaže da članovi proučavaju okultizam i prolaze kroz „misteriozni portal na čijim vratima stojimo” i da steknu najviše okultne moći. U skladu da tim u prvobitnoj verziji obećavali su podučavanje okultnih moći i ovladavanje onim što su nazivali astralnom projekcijom.

Na slici: Helena Petrovna Blavatski i Henri Stil Olko

Nakon što je sedište Teozofskog društva premeštno u Indiju 1879. usvojeni su različiti indijski verski koncepti i pogledi na svet, prilagođeni shvatanju zapadnjaka. Naglasak je stavljen na disciplinu, a unutrašnje JA je podeljeno na sedam nivoa, ili principa, uključujući i astralni, ali društvo više nije obećavalo ovladavanje astralnom projekcijom, budući da je Blavatska shvatila da to ne može da ispoštuje, već je kao cilj postavilo Prosvetljenje i kontakt sa imaginarnim Univerzalnim Bratstvom.

Zato postoji razmimoilaženje u različititoj teozofskoj literaturi pri korištenju pojma astralno telo. Za Blavatsku je ono bilo „dvojnik“, ono što se u Indiji naziva Linga-Sarira, za koju je verovala da nestaje smrću fizičkog tela. Eni Besant i Čarls V. Lidbiter, su da koristili termin „astralno telo” kao emocionalno telo, iliti ono što se u Indiji naziva Kama-Rupa.

Teozofija je postavila sistem koji podrazumeva nekoliko nivoa realnosti, svaki sa većom suptilnošću u odnosu na nivo ispod. Astralna ravan tako leži neposredno izvan fizičkog. Tokom procesa inkarnacije u fizički svet, inkarnirani entitet formira „vozilo“ astralne materije preuzete sa astralne ravni koja će, tokom života pojedinca, biti sedište emocija.

Svako poseduje astralno telo koje prožima fizičko telo i prostire se, u slučaju prosečne osobe, oko 25 ili 30 cm iznad opsega fizičkog tela. Za teozofe su čakre deo astralnog tela i definisali su njihove astralne funkcije na sledeći način:

1. Baza kičme, sedište je kundalini, ili „zmijske vatre“; sile koja postoji na svim planovima u prirodi i energetski je moć svih čakri.

2. Trbuh, budi osećaj u astralnom telu.

3. Slezina, povezuje se sa sposobnošću za „astralno putovanje“.

4. Srce, oličava empatiju, simpatički odgovor između astralnih tela.

5. Grlo, omogućava astralnom putniku da čuje na astralnom planu.

6. Čelo, omogućava astralnom putniku da vidi oblike na astralnom planu.

7. Kruna iznad glave, ima potencijal da omogući pojedincu da ostvari sve svoje više sposobnosti.

Po teozofima tokom spavanja astralno telo se odvaja od fizičkog i lebdi iznad njega. Evoluitivno napredne osoba je sposobna da koristi astralno telo tokom spavanja i da se svesno udalji od fizičkog tela na značajne udaljenosti, to jest da „astralno putuje“.

Teozofi su tako definisali sam pojam astralne projekcije kao veoma specifičan i praktično određen deo iskustava iz čitavog domena vantelesnih iskustava, koji pre njih nije bio poznat. Tako su uveli astralnu projekciju u upotrebu načinivši je verovatno najčeščom, najpoznatijom i najintrigantijom tehnikom zapadne ezoterije.